Britanci su prvo pokušali da, preko SOE, izazovu krizu Vlade i tako spreče ili odlože potpisivanje pakta. Pod uticajem njihovih ljudi, ministri Čubrilović, Budisavljević i Konstantinović podneli su ostavke 20. marta. Prof. Mihailo Konstantinović, sutradan je povukao ostavku, ali se onda pred njim pojavio  Miloš Tupanjanin sa upozorenjem da je „slabić i kukavica“ i da će mu se o „sudbini odlučiti na kraju rata“, pa je treća odluka postala definitivna. Za Tupanjanina se tvrdilo da je „primio od britanskog Intelidžens servisa 500.000 funti sterlinga, čime je podmićivao i ostale pučiste“. Uz agente SOE, na podsticanju puča radili su i vazduhoplovni atašei britanskog poslanstva u Beogradu. Jedan od njih, Meplebek, bio je blizak prijatelj jugoslovenskog generala vazduhoplovstva Borivoja Mirkovića, organizatora puča. Pod njegovim uticajem, višegodišnji zaverenik Mirković rešio je da puč izvede u prvim satima 27. marta. Sam Mirković pronašao je političkog vođu puča u komandantu vazduhoplovstva generalu Dušanu Simoviću. Veče pred polazak jugoslovenske delegacije za Beč, Simović je upozorio kneza Pavla da potpisivanje Pakta može izazvati pobunu njegovih oficira protiv Namesništva. To upozorenje nije shvaćeno ozbiljno. Maček je primetio da nikad nije čuo da je neki puč najavljen pa onda izvršen. Povod za vojni udar bio je događaj koji se dogodio 25. marta 1941. godine. Tog dana, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, Dragiša Cvetković je zajedno sa ministrom inostranih poslova Aleksandrom Cincar-Markovićem i nemačkim ministrom inostranih poslova fon Ribentropom, u bečkom dvorcu Belvedere potpisao protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

U izazivanju puča, Britanci su računali i sa predstavom koju je u svojoj istoriji o Srbima, prvoj na engleskom jeziku, ostavio Herold Tempreli. Po toj predstavi, Srbi su u stanju da svom vladaru oproste mnoge nedostatke, ali ne i nedostatak patriotizma. Vladar koga Srbi optuže za nepatriotizam, pre ili kasnije, biva nateran na abdikaciju ili ubijen. Britanci su dobro znali da je „prećutna optužba“ za nepatriotizam  knez Pavla već pratila neko vreme. Od 24. martaSOE je radila svim silama da se presuda što pre izvrši.

U cilju usijavanja epske dimenzije srpskog patriotizma, preko, u Jugoslaviji veoma slušanog, „radija slobodnih nacija“ emitovan je 26. marta zapaljiv govor Leopolda Emerija, ministra za Indiju, koji je važio za davnašnjeg prijatelja Srba. Emeri je narodima Jugoslavije poručio da jugoslovenska vlada ne može polagati pravo na to da jednim svojim potpisom „otpiše čast i nezavisnost 16 miliona Jugoslovena“.

Za zaverenike bilo je izuzetno važno to što su se, početkom marta, britanske trupe iskrcale u Grčkoj. Ujutro 26. marta, Dušan Simović je razgovarao sa britanskim vojnim atašeom o detaljima pomoći u slučaju rata Jugoslavije sa Osovinom, do koga je po njegovom mišljenju moralo doći ako puč uspe. Po podne, Borivoj Mirković je Simoviću saopštio odluku da tokom noći „ukloni izdajnike“. Pred odsudnim korakom, Simović se prepao i zatražio da se puč odloži. Mirković se nije pokolebao. Odmah je počeo da priprema puč kao da se radi o vojnoj vežbi. Pred ponoć 26/27. izdao je naređenje da se počne. U centar Beograda, za tenkovima došla je pešadija; opkoljena su ministarstava, pohapšeni Cvetković i njegovi ministri, zauzeta je Glavna pošta i blokirani izlazi iz grada. Oko 3 sata sve je bilo gotovo. Mirković je onda pozvao Simovića, koji je iz kreveta došao u Glavni generalštab i preuzeo političko vođstvo posle izvršenog prevrata. Za njim su ubrzo stigli ministarski kandidati. Za jednog od njih, Milana Grola, pričalo se da nije „znao da li ga hapse ili vode u vladu“ kada su ga oficiri podigli iz postelje. Prisutnim ministarskim kandidatima, Simović se obratio rečima: „Gospodo, dajem vam pola sata vremena, da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja ću vam pročitati.“ Pošto je pogađanje oko rasporeda po stranačkom ključu potrajalo, u jednom trenutku je Slobodan Jovanović ušao kod Simovića i predložio mu da izađe sa svojom listom ministara, jer se „ovi političari neće nikad sporazumeti“. Potom, Simović je „pročitao“ ko koje mesto dobija u njegovoj vladi.

Promena izvršena pučom pokrivena je Kraljevom proklamacijom, kojom je Petar II, pet i po meseci pre punolestva, preuzeo kraljevsku vlast. U proklamaciji je naglašeno da je vojska svrgnuvši Namesništvo i dotadašnju vladu „izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadžbini“, i da je mandat za novu vladu poveren generalu Dušanu Simoviću. Tokom 27. marta, ta proklamacija je nekoliko puta čitana na radiju, glasom mladog kralja. Ali on je taj svoj prvi akt video i potpisao tek uveče. Proklamacija, koju je Simoviću na redakciji podneo Radoje Knežević, a koju je izgleda sastavio Slobodan Jovanović, nije se mogla dostaviti mladom kralju, pa je odneta u radio, gde ju je najavljen kao kralj, pročitao kapetan korvete Jakov Jovović. U 10 sati preko radija, „u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom Arhijerejskom Saboru“ i u svoje ime, patrijarh Gavrilo Dožić je blagoslovio puč.

Čim se saznalo za puč, ulice su ispunjene masom sveta: „Beograd je izgledao kao jedna košnica pčela“. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Među parolama bilo je onih nameštenih prema engleskom shvatanju srpske istorije: Bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob, Nema rata bez Srba. Rečju Mirka Kostića, „malo bi ko od narodnih manifestanata na pitanje: hoćeš li rat“, odgovorio „bolje rat nego pakt“, a na „bolje grob nego rob“ čulo bi se iz naroda „robom ikad, grobom nikad“. U ranim jutarnjim časovima jedna grupa demonstranata „polupala je nemačke biroe, polomila vrata i prozore i pocepala papire koji su se unutra nalazili“. Do deset sati, gradom su zalepršale jugoslovenske, engleske, francuske i američke zastave; nemačka zastava bila je spaljena. Sutradan posle blagodarenja u Sabornoj crkvi, nemački poslanik Viktor fon Heren je „vređan, a gomila je pljuvala na njegov automobil“.

Negde oko 10 sati među demonstrantima su primećeni i komunistički aktivisti, nastojeći da nametnu parole o savezu sa Sovjetskim Savezom. Njihovo prisustvo nije imalo veći odjek, jer su demonstranti toga dana uglavnom pokrenuti od strane patriotskih organizacija, crkvenih krugova i novoformirane Vlade, koja je tražila podršku i potvrdu promeni koju je doneo Vojni puč. Isto tako komunisti  po pitanju protivljenja paktu sa Nemačkom nisu imali zvaničan stav ni svog partijskog vođstva ni Kominterne obzirom da je od 23. avgusta 1939. godine Sovjetski Savez  bio u paktu sa Nemačkom i te godine zajedno sa Nemačkom okupirao deo Poljske teritorije

Tog jutra 27. marta u Britanskom poslanstvu u Beogradu se slavilo uz šampanjac. Za britansku Vladu, puč je značio otvaranje novog fronta na kome će Hitler barem privremeno trošiti snagu.

Glavni civilni zaverenik, Radoje Knežević, 1937. bio je u svojoj 36. godini, po nalogu kneza Pavla, sa mesta kraljevog profesora francuskog jezika, stavljen u penziju. Do toga je došlo pošto je Knežević u dvorskom sporu između knjeginje Olge i kraljice Marije stao na stranu kraljevske udovice preko koje su igzleda pokušali da deluju opozicionari.

Za starijim bratom Radojem išao je i mlađi Živan Knežević, major u Kraljevoj gardi, oko koga su se okupljali mlađi elitni oficiri. Njihov nacionalni ponos pogađala je Vladina proosovinska politika, ali i priča o tome da knez Pavle namerava da Petra II Karađorđevića liši prestola.

Na srpskom nacionalnom nivou, motivi pučista mogu se svesti na dva. Jedan je ležao u neprihvatanju hrvatskog odlučujećeg uticaja na državne poslove, koji je uspostavljen posle Cvetković-Mačekovog sporazuma. Drugi motiv bilo je teško nezadovoljstvo namesnikom Pavlom, koje se koncentrisalo oko raširene priče da on namerava, uz Hitlerovu podršku, da otme presto „siročetu“.

Hrvati su puč shvatili kao „atak na postignutu hrvatsku autonomiju u Banovini Hrvatskoj“. Vladko Maček je bio spreman da brani i kneza Pavla i hrvatske pozicije stečene pod Pavlovim namesništvom. Oko 7. izjutru 27. marta, kraljevski voz kojim je Pavle putovao za Brdo kod Kranja bio je zaustavljen u Zagrebu. Komandant Četvrte armije, general Petar Nedeljković, stajao je na stanici sa Simovićevim nalogom da se svrgnuti namesnik vrati u Beograd. Utom, stigao je Maček odmah izjavivši: „Ovo što su uradili u Beogradu nije nikakvo dobro. Ja sam bio sa knezom Pavlom i sa njim i padam. Ja sam slobodan da odlučim dalju situaciju, tako isto i hrvatski narod.“ Zatim, u pratnji generala Nedeljkovića uputio se sa Pavlom u Banske dvore. U međuvremenu, dobio je reč šefa zagrebačke policije da će, po njegovom naređenju, uhapsiti Nedeljkovića.

U jednoj kancelariji Banskih dvora, u prisustvu bana Ivana Šubašića, Augusta Košutića i Juraja Krnjevića, Maček je izneo svoj plan. Pošavši od toga da puč ne treba smatrati kao svršen čin, predložio je odmah da se smeni general Nedeljković „i po potrebi uhapsi“, a da se na njegovo mesto postavi komandant divizije u Zagrebu general Avgust Marić, koji je inače Hrvat i koji je veran knezu Pavlu Karađorđeviću. Sa takvom promenom trebalo je poslati pukove iz Hrvatske protiv pobunjenika u Beogradu. Pošto je oslanjajući se na prečanski front, odneo pobedu nad Srbima iz moravske Srbije na političkom planu, Maček je to isto hteo da učini i na vojnom. Ideja o hrvatsko-prečanskom vojnom pohodu na Beograd biće ostvarena pri kraju Drugog svetskog rata.

Knez Pavle nije prihvatio Mačekov predlog. On je prihvatio puč kao svršen čin, pa je zaključio da bi poziv vojsci da stane uz Namesništvo bio akt pobune protiv kralja. Na Mačekov argument da se ne bi radilo o pobuni, nego o pokušaju „zaštite Kralja od jedne grupe neodgovornih oficira“, Pavle je odgovorio: „Pa to znači građanski rat! Meni će pobunjenici poklati decu u Beogradu, kako bi mi se lično osvetili.“ Još je dodao da je umoran od državnih poslova i da mu je jedina želja da napusti zemlju.

U trenutku Pavlovog klonuća, zazvonio je telefon: Dušan Simović je tražio od Mačeka da, sa svoja četiri ministra iz Cvetkovićeve vlade, kao potpredsednik uđe u njegovu vladu. Odgovarajući na Mačekove uslove, Simović je prihvatio Sporazum od 1939, i još obećao „potpunu autonomiju Hrvatima“. Što se Trojnog pakta i spoljne politike tiče, o tome je imalo da se reši čim Maček dođe na sednicu vlade. Uz Pavlov nagovor, Maček je pristao da njegovi ministri uđu u Simovićevu vladu, a sam je svoj ulazak odložio za nekoliko dana.

Do podneva, kada je krenuo za Beograd, knez Pavle je preko britanskog konzula u Zagrebu, uputio molbu britanskoj vladi da mu intervencijom kod Simovićeve vlade olakša odlazak u Grčku i dozvoli dolazak u London. Dok je putovao za Beograd, Borivoj Mirković i njegovi avijatičarski oficiri navaljivali su da se svrgnuti Knez-namesnik strelja. Ipak, ta solucija ostavljena je samo za slučaj odbijanja ostavke. Odmah po prispeću u Beograd, oko 7 sati uveče, Pavle je bespogovorno, sa ostalom dvojicom namesnika, potpisao ostavku, spakovao se i sa porodicom pred ponoć pošao put Grčke. Britanci su svog bivšeg „prijatelja“ uputili u Keniju sa statusom „političkog zatvorenika“.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *