Sava Popović, pod optužbom da je bio u crnoj trojci, izveden je iz valjevskog zatvora, u ponoć, na brdo Krušik, na streljanje. Spasen je intervencijom poznanika u zadnji čas i pušten. Po povratku kući, prijavio se vlastima i bez ikakve obuke poslat je na Sremski front. Po povratku iz rata preselio se u Beograd, gde je pre izbora 1945. lepio letke i agitovao za opoziciju. Zbog toga je i stradao, jer ga je Ozna po drugi put uhapsila, 14. oktobra 1945. Iste noći uhapšeni su njegov otac, brat i devojka.
Tokom boravka u zatvoru u Đušinoj ulici u Beogradu, uspeo je da nabavi olovku, pa je slao poruke koje je ispisivao na donjem vešu i posteljini, a zatim ova neobična pisma predavao majci. Majka Mileva i sestra Kosara poslednji put su ga videle početkom 1946, kada je osuđen na 20 godina zatvora. Obrenovačka Ozna žalila se na presudu, pa je zadržan u Đušinoj i nije poslat na izdržavanje kazne. Kada je majka, aprila 1946, došla u posetu sinu, rečeno joj je da je streljan. Nesrećna žena je pala u nesvest, a zatim pokušala i samoubistvo. Otac Đorđe je takođe u to vreme bio u zatvoru u Valjevu. Pušten je tokom 1946, i tada je saznao da mu je sin ubijen. Njegovu imovinu, kafanu, magacin i drugo, koju su tokom rata uzurpirali Nemci, nova vlast je nacionalizovala.
Iza Save su ostale izbledele fotografije i dve flekave jastučnice, na kojima je u martu 1946. iz zatvora slao poruke. Ovih tužnih dana priseća se i Savina sestra Kosara Popović. Kada je uhapšen, imala je 14 godina, tri manje od Save.
– Najviše me je potreslo kada je 1946. ponovo uhapšen. Tako su u tom trenutku otac Đorđe, stariji brat Milutin, kao i Sava, bili u zatvoru. Na slobodi smo ostali samo mama, najmlađi brat Svetozar i ja. Mama je odlazila kod njega u posetu, donosila čistu posteljinu, a preuzimala ovu na kojoj su bila pisma. Slao je poruke i na donjem vešu, ali su jastučnice ostale kao neizbrisivi trag porodične tragedije – kazuje sestra Kosara.
Ova pisma ona nije tada čitala, već mnogo godina kasnije.
– Majka ih je krila od mene, plašila se. Sava je bio dečački živahan, voleo je društvo, pa je i u đački četnički odred stupio iz čistog avanturizma. Nemci su nas isterali i uzeli nam kuću, a naš restoran im je služio kao kuhinja, a odeljenje za poslugu pretvorili su u magacin. A Sava upadne noću u taj magacin, odnese hranu i podeli sirotinji. Potom je, sa svojim drugom, razoružao jednog Nemca na železničkoj stanici, otvorio vagon sa hranom da gladni nose. Jednom je, opet sa drugom, upao u nemački kamion i pokupio puške, dok su Nemci bili na ručku. Sava se igrao sa životom, ali nije zaslužio da ga snađe takva sudbina. Prava ironija je u tome što ga je uhapsio izvesni Rajko sa kojim je Sava igrao fudbal i kome je u više navrata pomagao – priseća se Kosara Popović.
Od 2004, ulica u Obrenovcu u kojoj je živeo Sava Popović, nosi njegovo ime. Srđan Cvetković kaže da izložbom „U ime naroda” želi da pokaže da je ovakvih slučajeva bilo mnogo.
Izložba će prezentovati javnosti na stotine drugih eksponata koji se tiču Golog otoka, kolektivizacije i otkupa, izbornih manipulacija. Javnost treba upoznati da se, među više od 42.000 do sada zvanično popisanih žrtava posle oslobođenja, nalaze i mnogi nevini civili – napominje Cvetković.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Pisma-na-jastucnici.sr.html
