Tri mala bela spomenika stoje na Varoškom groblju u Kragujevcu, pored kapele. Levo je, u mermer uklesano ime Mejbl Dirmer, desno Lorna Feris, u sredini, na nešto višem obelisku, stoji – doktorka Elizabet Ros. Dole, ispod imena, ćirilicom je ispisano: „Narodu ste srpskom darovali srce, vaša dela krase zraci našeg sunca.”

Tu počiva srce hrabre Škotlanđanke, koja je u Srbiju došla kada nam je bilo najteže, u jeku borbe protiv austrougarske armade, kada našu hrabru vojsku nisu kosili samo meci i topovski šrapneli nego i pegavi tifus, od kojeg je umrlo više od 300.000 hiljada srpskih vojnika. Ona ih je lečila u nemogućim uslovima, stavljajući na kocku i svoj život. Izdržala je tri nedelje. Preminula je 14. februara 1915. (po starom kalendaru – 2. februara), posle 13 dana borbe sa tifusnom groznicom.

Neko je juče, pre zvanične ceremonije odavanja počasti u organizaciji grada, ispred ova tri spomenika zapalio sveću. Srpski narod nije zaboravio svoje heroine, članice britanske lekarske misije u Prvom svetskom ratu. Osim Rosove, Dirmerove i Ferisove, u Srbiju ju je došlo još dvadesetak britanskih bolničarki. Mnoge su izgubile život u ratnim strahotama na brdovitom Balkanu, nesebično pomažući našim vojnicima na prvim linijama fronta. Rosova u Kragujevcu danas ima ulicu kod Velikog parka, a njeno ime nosi i terenska jedinica ovdašnjeg Crvenog krsta.

Te 1915, Kragujevac je bio teško pogođen ne samo ratom već i epidemijom pegavog tifusa. U gradu je bila smeštena i Vrhovna komanda i Velika ratna bolnica za lečenje obolelih od zaraze.

Dr Žarko Vuković, koji se za života bavio temom savezničkih medicinskih misija u Srbiji i o tome objavio knjigu, o situaciji u Kragujevcu u tim danima na jednom mestu kaže: „Kragujevac je u to vreme bio takoreći mrtav grad – niko iz grada nije izlazio niti je iko u grad dolazio. Samo su se ulicama protezale, na snegu i ledenoj kiši, beskrajne kolone volovskih zaprega u kojima su ležali na smrt bolesni ranjenici i bolesnici, očekujući da budu primljeni u bolnice u kojima više nije bilo mesta za njih. Zemlja je izgledala kao da je uzorana za neku strašnu setvu – na sve strane videli su se sveže iskopani grobovi.”

Upravo u to vreme, Rosova iz Niša stiže u Kragujevac, sa ekipom koja, po pisanju britanskih publicista, nije bila pripremljena za epidemiju pegavog tifusa. Luiz Miler, koja je istraživala ulogu britanske misije u Srbiji, o tim okolnostima ovako piše: „Nije bilo dovoljno sestara, ni načina da se izoluju inficirani pacijenti, nije bilo opreme za dezinfekciju odeće, kao ni sredstava kojima bi se zaštitili od inficiranih vaši. Jedan po jedan, počeli su da se razboljevaju, a prva britanska žrtva tifusne groznice bila je dr Elizabet Ros.”

Požrtvovana Škotlanđanka je ipak pokušavala da leči zaražene srpske vojnike, često ostajući danonoćno pored njihovih postelja. Kada su je koleginice jednom prilikom posetile i pitale kako može da izdrži da radi u nemogućim uslovima, ona je kratko odgovorila:

„Pa, neko mora.”

 Vest o smrti u „Politici”

„Dobrovoljni lekar engleske misije u Kragujevcu dr Elizabet Ros umrla je od bolesti koju je dobila lečeći ratnike tamošnje prve rezervne bolnice. Plemenita Engleskinja iskreno je ožaljena. Na pogrebu koji je bio impozantan, posmrtni govor držao je dr Vojislav M. Jovanović, docent univerziteta.”

Ovu vest o smrti Elizabete Ros objavila je „Politika” 4. februara 1915. godine (po starom kalendaru), i to u danu kada je Beograd bio žestoko bombardovan, zasipan artiljerijskom vatrom Austrougarske vojske. 

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Hrabro-srce-Skotladjanke-kucalo-je-za-Srbiju.sr.html

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *