Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević, Zarobljavnje i streljanje generala Dragoljuba Mihailovića 1946. godine (Istorija 20.veka 2/2009)

U članku je dat pregled novih dokumentarnih saznanja o zarobljavanju generala Dragoljuba – Draže Mihailovića 1946. godine, kao i potonjeg kretanja dokumentacije koja se odnosila na njegovu sudbinu do streljanja. Rad je nastao na osnovu istraživanja koja su autori ostvarili u arhivu BIA, Vojnom arhivu i Arhivu Srbije kao članovi Državne komisije formirane za istraživanje ovih okolnosti.

Armijski general Dragoljub M. Mihailović (1893–1946), komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini, načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske 1941–1945. i ministar vojni u jugoslovenskim vladama 1942–1944, zarobljen je 13. marta 1946. od strane Odeljenja za zaštitu naroda (OZN-a) za Srbiju pod dugo godina nepoznatim i arhivskim dokumentima nepotvrđenim okolnostima. Posle višenedeljnog isleđenja i javnog procesa, general Mihailović je sa većim brojem lica, koji su reprezentovali protivničku stranu komunističkog pokreta u Srbiji, 15. jula 1946. osuđen na smrt streljanjem. Kazna je izvršena 16. ili 17. jula, ali do danas nisu dokumentovano razjašnjena dva pitanja:
1) na koji način je OZN-a za Srbiju, uz pomoć OZN-e za Jugoslaviju i jedinica KNOJ-a i Narodne milicije, zarobila generala Mihailovića 1946. godine;
2) kojeg dana i na kojoj lokaciji je izvršena presuda (egzekucija) i gde su pokopani zemni ostaci generala Mihailovića i ostalih osuđenih?

Do najnovijih vremena srpska istoriografija nije došla do dokaza koji bi opisali i arhivskom građom dokumentovali razjašnjenje ova dva pitanja. Nijedan istoričar koji je istraživao ovu temu nije došao do relevantnih podataka koji bi razrešili ova pitanja. Slično je pitanje i samoubistva generala Milana Nedića 1946. godine, o čemu takođe nema nikakvih relevantnih podataka.

Formiranje Državne komisije i osnovne pretpostavke pre istraživanja

Odlukom republičkog javnog tužioca od 27. aprila 2009, formirana je „Komisija za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem“.1 Nekoliko dana kasnije, Vlada Republike Srbije je na predlog Ministarstva pravde donela zaključak po kome se „skida oznaka poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne Dragoljubu Draži Mihajloviću“. Čuvanja službenih, državnih i vojnih tajni oslobođena su i sva lica koja su obavezana tom dužnošću a u vezi sa predmetom generala Mihailovića. Oznaka poverljivosti skinuta je sa svih akata ministarstava i posebnih organizacija koja se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom. Ranijim istraživanjima u Vojnom arhivu utvrdili smo da se dokumenti koji razrešavaju ovaj problem ne čuvaju. Za arhivu BIA (ranije RDB, SDB I UDB-a za Srbiju) nije nam bilo poznato da li postoji arhivska građa koja bi navela na razrešenje ovog pitanja. U više navrata čelni ljudi ove institucije demantovali su posedovanje ovakvih dokumenata. Indikativno je ipak da se u holu jedne od zgrada BIA nalaze lične stvari generala Mihailovića u trenutku zarobljavanja, odnosno streljanja, kao i pojedini dokumenti iz vremena operacije zarobljavanja generala. Uz činjenicu da je ova institucija bila nosilac operacije zarobljavanja I streljanja 1946, ovo je potvrđivalo da je takva građa morala da postoji i da je određeno vreme čuvana u ovoj instituciji. Bilo je neophodno da Državna komisija utvrdi da li ova građa postoji i gde se nalazi.

Kako je reč o veoma interesantnom istorijskom i političkom pitanju za Srbiju, na početku komisijskog istraživanja pretpostavili smo da su ovu građu izdvojile određene ličnosti bliske državnom i partijskom vrhu i koristile je za lične potrebe (pisanje, na primer), i da je ona na taj način zagubljena. O ovome svedoči i podatak da smo u zaostavštini istoričara Jovana Marjanovića, koja je predata Institutu za savremenu istoriju 1997, našli kopiju materijala sa isleđenja Mihailovića 1946. godine.2 Pretpostavili smo takođe da je ova građa mogla da bude uništena u velikoj akciji revizije i uništavanja građe UDB-e posle smenjivanja Aleksandra Rankovića 1966–1969. godine.

Zarobljavanje generala Mihailovića marta 1946

Jugoslovenska i srpska javnost saznale su o načinu hvatanja generala Mihailovića preko publicističkih knjiga dvojice pripadnika grupe koja je učestvovala u njegovom zarobljavanju januara–marta 1946. Ova akcija je prvo opisana u knjizi Ljube Popovića, (stvarno ime Milovan Pejanović), Velika igra sa Dražom Mihailovićem, izdatoj 1971. godine.3 U njoj su objavljeni i faksimili originalnih dokumenata iz same operacije, čija je svrha bila da potvrde autentičnost iskaza autora. Krajem 80-ih godina u javnosti se pojavila druga knjiga koja je govorila o hvatanju generala Mihailovića. Reč je o delu Kako sam hvatao Dražu Mihajlovića Slobodana Krstića Uče, bivšeg pripadnika OZN/UDB-e za Srbiju, koji je dao literarnu verziju akcije zarobljavanja generala Mihailovića u zimu 1945/46. Autor je naveo da je taj rukopis trebalo da bude štampan još šezdesetih, ali je zbog pada Rankovića ostao neobjavljen do kraja osamdesetih godina. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, još nekoliko pripadnika grupe OZN/UDB-e za Srbiju davalo je svoja sećanja novinarima (Radenko Mandić, Đorđe Nešić) koja su objavljivana u štampi ili u publicističkim izdanjima. Sve ove verzije, uz manje razlike, slažu se u pogledu načina na koji je zarobljen general Mihailović. Prema tim verzijama, hvatanje grupe pripadnika JVUO u valjevskom kraju, početkom decembra 1945, omogućilo je OZN-i za Srbiju da uhvati Nikolu Kalabića, komandanta Gorske kraljeve garde JVUO, privoli ga na saradnju i da potom bude organizovana grupa pripadnika OZN-e sa zadatkom da zarobi generala Mihailovića. Ova operacija se odigrala u periodu januar–mart 1946, i tek u trećem pokušaju, odnosno izlasku na teren, prerušeni pripadnici OZN-e uhvatili su Mihailovića u rejonu Dobruna i sproveli ga 13. marta iste godine u Beograd. Prema ovoj verziji moglo se rekonstruisati da su u grupi OZN/UDB-e za Srbiju bili: Slobodan Penezić Krcun (prvi izlasci na teren), Svetolik Lazarević, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović, Živa Čiklovan, Vojislav Čolović, Savo Pređa, Janko Dimić, Mile Bulajić, Dragoljub Vasović, Radenko Mandić, Raša Nešovanović, Mane Trkulja, Zvonko Sitarić, Đuro Šerbedžija, Nikola Mišćević, Đorđe Nešić i Vladan Bojanić. U javnosti je bila poznata fotografija ove grupe, ali se zbog kvaliteta štampe i višestrukog kopiranja nije moglo proceniti da li je autentična ili je Nikola Kalabić, centralna figura u grupi, „umontiran“ u kompoziciju, korišćenjem njegove ranije fotografije. Ta činjenica je u mnogome remetila saznanje o ovoj operaciji.

Prema istraživanju u dokumentaciji BIA, obavljenom 26. maja 2009, ustanovili smo da je verodostojna verzija prema kojoj je general Mihailović zarobljen od strane grupe OZN-e za Srbiju uz „pomoć“ Nikole Kalabića. Raspoloživi dokumenti u posedu BIA nedvosmisleno potvrđuju verziju koja je u javnost došla putem literarno obrađenih iskaza pripadnika ove grupe. Iz raspoložive građe vidi se da je OZN-a za Srbiju svoju radio-komunikaciju sa zarobljenom stanicom JVUO (izvesni major Ćosić) u martu i aprilu 1945. smatrala integralnim delom operacije zarobljavanja generala Mihailovića, kao i zarobljavanja izvesnog radio telegrafiste Bogdana Krastavčevića.

Sačuvan je izveštaj oficira OZN-e Milovana Pejanovića o infiltraciji u Kalabićevu grupu na terenu krajem novembra 1945. Pejanović je tom prilikom koristio pseudonim Ljubo Popović, pod kojim je kasnije objavio i knjigu. Sačuvane su tri Kalabićeve kratke poruke „Ljubi“ (i izvesnom Leki i Draganu), datirane 30. novembrom i 1. decembrom 1945. Poruke su overene pečatom Gorskog štaba br. 21 JVUO (Gorska kraljeva garda), jedinicom kojom je do tada komandovao Nikola Kalabić, u činu rezervnog potpukovnika Jugoslovenske vojske. Sačuvano je i pismo – ispoved Kalabića, pisana 19/20. decembra 1945. Organima nove vlasti iz zatvora.8 Ovo je indirektna potvrda verodostojnosti verzije koju je objavio „Ljubo Popović“ odnosno Milovan Pejanović, a pojedine od pronađenih depeša slažu se po vremenu i tematici sa onima koje je kao faksimile objavio u svojoj knjizi. Sačuvane su poruke između centrale OZN-e za Srbiju i Aleksandra Rankovića, i grupe koja je potom formirana i nalazila se na terenu. Najviše poruka je iz finalnog perioda ove operacije, marta 1945. Postoji izveštaj tadašnjeg oficira (šefa III odseka OZN-e za Srbiju) Vladana Bojanića, člana ekipe koja je davala podršku grupi prerušenih pripadnika OZN-e sa Kalabićem na čelu. Ovaj izveštaj prati pojavu te grupe na terenu početkom marta (4. 3.) 1946. Sačuvan je veći broj depeša, datiranih 8, 9. i 10. martom 1946, o kretanju grupe na terenu i identifikaciji lokacije generala Mihailovića.

U dokumentaciji postoji originalna depeša potpisana od Aleksandra Rankovića o hvatanju generala Mihailovića upućena maršalu Titu. Sačuvan je spisak pripadnika obe grupe koje su bile angažovane u operaciji, pripremljen za dodelu odlikovanja. Slobodan Penezić Krcun, koji je bio u grupi, u prvim izlascima na teren nije naveden, pa stoga nije ni odlikovan. U ovoj grupi OZN/UDB-e za Srbiju odlikovani su: Svetolik Lazarević, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović, Živa Čiklovan, Janko Dimić, Mile Bulajić, Dragoljub Vasović, Radenko Mandić, Raša Nešovanović, Mane Trkulja i Zvonko Sitarić. U grupi koja je „vršila meteorološka ispitivanja“ bili su Vladan Bojanić, Jovan Kapičić, Vojislav Čolović, Savo Pređa, Đuro Šerbedžija, Jovan Stojanović, Miodrag Tasić. Sa prvog spiska crvenom olovkom je precrtan Đorđe Nešić, a sa drugog Miodrag Tasić. Njihovih imena je, čini se, precrtao lično Aleksandar Ranković. Objašnjenje, kako izgleda, odgovara verziji koju je izneo Slobodan Krstić Uča u svojoj knjizi, navodeći da je Nešić o operaciji govorio supruzi, a ona svojim poznanicama.

Posebnu autentičnost pružaju fotografije i dve karte šireg rejona zapadne Srbije i istočne Bosne gde se odigrala operacija zarobljavanja generala Mihailovića, odnosno zone u kojoj se on kretao sa svojom grupom 1945/46. godine. Od sedam dostupnih fotografija, videli smo pet. Na tri se vidi Kalabić sa pripadnicima grupe OZN-e za Srbiju, a na jednoj general Mihailović koji se fotografisao sa pripadnicima ove grupe, tada u uniformama OZN-e (Jugoslovenske armije). Jedna fotografija, slabijeg kvaliteta, prikazuje Mihailovića u zatvoru. Ovo istraživanje je potvrdilo da Kalabić nije ubijen prilikom generalovog hvatanja i da mu je pošteđen život prema ranijem dogovoru, a što navodi i S. Krstić Uča u svom delu. Sačuvana su tri Kalabićeva pisma-poruke iz aprila 1946. U kojima on pod pseudonimom Slobodan Ranković, ali očigledno istog rukopisa kao i pisma potpisana pravim imenom, traži svojevrsnu pomoć za svoj status. Dva su datirana 3. aprilom (u 19,10 časova). Prvo pismo je upućeno Vladanu Bojaniću, koji je kao načelnik odeljenja za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja UDB-e za Srbiju bio zadužen za Kalabića, a drugo šefu OZN-e za Srbiju, Slobodanu Peneziću Krcunu. U trećem pismu upućenom Peneziću, datiranom 29. Aprilom 1946 (ujedno i poslednji datum do kada je sigurno bio u životu), Kalabić se žali da ga je Krcun posetio još pre „22 dana“. U ovom pismu on poziva S. Penezića Krcuna i A. Rankovića Marka na svoju slavu Sv. Đorđa. Ceo događaj pripremao je sa Vladanom Bojanićem, a predložio je da na slavi budu i „Milatović, Vladan, Mandić, Učo, Jeremić, Aco“. Dakle, vodeći sastav UDB-e za Srbiju I ljudstvo grupe koja je uhvatila Mihailovića. Kada je u pitanju način hvatanja generala Mihailovića, Kalabić navodi da „sa moje strane, iz mojih usta neće izaći tajna o toj stvari, pa ako treba i život stoga.“ U dokumentaciji BIA našli smo originalan rukopis knjige Slobodana Krstića Uče sa radnim naslovom „Sećanja jednog oficira OZN-e“. Rukopis izgleda identično kao i objavljena knjiga, koja na literaran način opisuje ove događaje. U ovoj dokumentaciji nalazi se i rukopis Stevana Moljevića Ravna Gora u svetlu I magli. Pred kraj ovog interesantnog teksta, Moljević opisuje poslednji susret sa Mihailovićem u zatvoru i navodi kako mu je general rekao da su se pripadnici OZN-e kod njega ubacili preko Nikole Kalabića. „Na pitanje kako je uhvaćen reče mi: „Izdao me Nikola. Da bi spasao sebe. Izdao je mene. Nisam dospeo ni bombe da dohvatim tako je bilo nenadno.“

Streljanje generala Mihailovića

Osnovni zadatak komisije bio je da utvrdi mesto streljanja generala Mihailovića. Prema ranijim saznanjima, Mihailović je streljan posle završetka procesa 17. jula 1946. Lokacija nije nikada navedena u zvaničnim saopštenjima iz tog vremena. Do sada smo identifikovali samo dva izvora čiji iskaz o mogućoj lokaciji tog događaja deluje autentično. Problem je, međutim, u tome što se i pored visokog stepena autentičnosti navedene lokacije razlikuju. Jedini od svedoka – pripadnika UDB-e koji je govorio o tome šta se desilo sa Mihailovićem posle izricanja presude i opisao egzekuciju bio je Slobodan Krstić Uča. On je, osim toga, naveo lica koja su prisustvovala tom činu. Osim njega, to su bili Mihajlo Đorđević, Josip Hrnčević, Miloš Minić, Đuro Stanković… U ovom delu, Krstić navodi da je general sa ostalim osuđenima streljan u dvorištu zatvora na Adi Ciganliji i potom pokopan prvo u dvorištu, a posle prenesen van ograda ovog objekta „I nekuda prenet“/bačen u krečanu. Problemi potvrđivanja ove lokacije leže u činjenici što nijedan zvaničnik vlasti koji se pominje u iskazu nije potvrdio ovu verziju, kao i da nijedan od pomenutih nije više u životu. Krstić je načelno dao orijentire mesta egzekucije, ali je objekat zatvora u međuvremenu porušen. Iz tih razloga teško je utvrditi tačnu ili približnu lokaciju, jer je ona potpuno promenila namenu i izgled. Početkom 1999. godine u listu Duga objavljeno je svedočanstvo Ljube Lazarevskog, podoficira u jedinici KNOJ-a koja je obezbeđivala osuđene i izvršila njihovu egzekuciju. On je u svom iskazu naveo vreme i lokaciju izvršenja kazne nad generalom Mihailovićem: 17. jul, 01.30 časova, u tadašnjoj bagremovoj šumi u blizini Belog dvora. Precizirao je lokaciju: posle prolaska Belog dvora, desno u bagremovoj šumi, 100 metara peške, na proširenom gumnu, koje je bilo raskrčeno za tu priliku. Problemi potvrđivanja ove lokacije leže u tome što je niko drugi ne navodi, osim Lazarevskog, kao i u činjenici da niko od pomenutih svedoka nije u životu ili je poznat istraživačima. Iako je lokacija detaljno navedena, promena namene ovog dela grada i izgradnja otežavaju lociranje.U javnosti je, osim ova dva sećanja, tokom 1990-ih godina objavljena I fotografija koja prikazuje generala Mihailovića posle streljanja. Tokom istraživanja nismo naišli na bilo kakav podatak o zatvorskim danima generala Mihailovića, mestu gde je čuvan od izricanja presude do odvođenja na mesto streljanja, same egzekucije i drugih detalja vezanih za taj čin. Komisiji se, takođe, nije javio nijedan relevantan svedok tih događaja. U arhivi BIA nismo pronašli nijedan dokument koji bi doneo novu informaciju o Mihailoviću od zarobljavanja do streljanja. Sačuvane su lične beleške sa suđenja drugih lica (Dinić, Dokić, Mušicki, Jonić, itd.) koja su sa Mihailovićem procesuirana 1946, ali ne i Mihailovićeve beleške i komentari. Dana 8. juna 2009, u okviru rada komisije, istražili smo građu koju je Vojnom arhivu predala Vojnobezbednosna agencija. Reč je o građi III odseka OZN-e, odnosno Kontraobaveštajne službe, za period 1944–46, koja u pojedinim segmentima doseže i do kasnijih godina. U pitanju je odlična građa iz rada vojne službe bezbednosti u prvim posleratnim godinama, ali u njoj nema nijedan podatak vezan za način zarobljavanja, utamničenja, obezbeđenja i streljanja generala Mihailovića, niti bilo kakav trag o mogućoj lokaciji i izvršiocima. Deo komisije je 23. juna posetio Arhiv Srbije i pregledao građu koju je Arhiv dobio 15. jula 2005. od Bezbednosno-informativne agencije, a koja je pripadala OZN-i odnosno UDB-i za Srbiju. Kao i u prethodnim arhivima nismo našli građu koja bi ustanovila bilo kakve detalje o zatvorskim danima generala Mihailovića, izvršenju smrtne kazne ili mestu na kojem je izvršena. Najviše materijala o pitanju samog generala Mihailovića postoji u „kutiji 1“. Naišli smo na: njegove privatne fotografije, dokumentaciju Specijalne policije o hapšenju njegove porodice 1942, ukoričenu optužnicu datiranu 31. majem 1946, ukoričen materijal generalovih beleški sa suđenja, njegovih komentara i priprema za završnu reč (ono što nedostaje u BIA).18 Ova „knjiga“ ima oznake identičnog sistema kao u arhivi BIA („1941–1946 IVE 1059“). U ovoj kutiji se nalazi fotografisan materijal o operaciji hvatanja generala Mihailovića, identičan onome koji se još uvek čuva u kutiji 6 arhiva BIA.

U istraživanju personalnih dosijea ličnosti koje su streljane sa Mihailovićem jula 1946. utvrdili smo da, osim za generala Kostu Mušickog, u Arhivu nema dosijea drugih ličnosti streljanih 16/17. jula 1946. Ideja je bila da se uvidom u njihove dosijee ustanovi moguća lokacija ili drugi detalji pogubljenja. U dosijeu K. Mušickog, koji ima manje od 10 listova, našli smo dokumenat „završni list“ datiran 19. februarom 1951, u kome je na nečiji upit navedeno da je Mušicki „odgovarao pred narodnim sudom i 1947. godine streljan sa grupom DM u Topčideru“. Vojnoobaveštajna agencija obavestila je 13. juna 2009. Državnu komisiju da ne raspolaže dokumentacijom, „niti dokumentima koja su u vezi ili se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem“.

Nestanak arhivske građe

Spise o sudskom procesu generalu Mihailoviću (oko 6.000 strana) Vojni arhiv je 2005. preuzeo od Vojnog suda – stenogrami sa suđenja, svi propratni akti, Mihailovićev personalni dosije, ali u njima nema podataka o vremenu i mestu streljanja. U Arhivu se, međutim, nalaze dokumenta koja je ostavio general Marko Kalođera, predsednik Vrhovnog vojnog suda. On je 1975. utvrdio da mnoga dokumenta u Mihailovićevom dosijeu nedostaju i sproveo je višegodišnju istragu o njihovoj sudbini u nastojanju da se kompletna građa arhivira u Centralnoj arhivi vojnih sudova.

Dokumentacija je posle suđenja prenesena 1948. iz Beograda u Centralni arhiv vojnih sudova u Sarajevu gde se nalazila sve do početka 1960-ih godina. Iz ovog Arhiva dokumentacija je 11. marta 1961. prosleđena Vrhovnom vojnom sudu u Beogradu. Predsednik Prvostepenog vojnog suda u Sarajevu, pukovnik Špiro Mićunović, dostavio je ukupno sedam paketa građe, uz primedbu da su paketi 3, 4 i 7 prethodno otvarani „po naređenju predsednika Vrhovnog vojnog suda“. Dokumenta je 13. marta 1961. primio Miloš Kaluša, vojni službenik VI klase, sekretar generala Jefte Šašića, načelnika Uprave bezbednosti JNA. O toj dokumentaciji ništa se nije čulo sve do trenutka kada je general Kalođera, odmah po stupanju na dužnost, poveo akciju njenog kompletiranja i vraćanja u Sarajevo. On je prvo 15. aprila 1975. obavio razgovor sa generalom Šašićem:

„Drugu generalu Šašiću predočen je dopis Prvostepenog Vojnog suda Sarajevo od 11. marta 1961. kojim je ovaj sud dostavio Vrhovnom vojnom sudu spise koji su tu navedeni od rednog broja 1 do 7 i prijem kojih je potvrdio vojni službenik Kaluša Miloš, tada sekretar generala Šašića, dana 13. marta 1961. Nakon toga general Šašić je izjavio da se priseća da je u to vreme neko iz srpskog rukovodstva, najverovatnije Lala Veselinov (Jovan – prim. aut.), tražio ove spise na upotrebu radi pisanja u štampi jednog feljtona o četnicima. Misli da je Ćeća Stefanović intervenisao da se ovi spisi što pre dostave. Najverovatnije da je to preneo drugu Iliji Kostiću i zadužio svog sekretara da to sprovede. Siguran je da ti spisi uopšte nisu bili u njegovim rukama nego su, čim su stigli, odneti kod Ćeće Stefanovića. Pretpostavlja da bi njegov tadašnji sekretar drug Kaluša verovatno mogao nešto više o tome da se seća. Takođe i potpukovnik Ante Ivanović“.

Već sutradan (16. aprila) kod generala Kalođere bio je Miloš Kaluša. On je potvrdio prijem materijala iz 1961, ali je izjavio kako je imao samo ulogu posrednika i da se dokumentacije više ne seća: „Ako je to tražio Ćeća Stefanović, onda je to najverovatnije išlo ili preko Gošnjaka23 ili preko Kulture, (general Otmar Kreačić – prim. aut.) a drug Šašić je onda to sproveo. Nešto se kao prisećam da su ti paketi stigli iz Sarajeva i niko ih nije ni otvarao, već smo ih predali nekome iz Saveznog supa, najverovatnije sekretaru Ćeće Stefanovića, drugu Paseti koji je, mislim, sada u penziji. Meni se čini da je kratko posle toga ’Politika’ objavljivala neki feljton. Pretpostavljam da bi o ovome mogao nešto više znati drug potpukovnik Ante Ivanović. Inače, drug Jefto Šašić je pisao neke radove i zato koristio razne materijale iz arhive. Čini mi se da je nešto razmenjivao sa drugom Perom Moračom, istoričarem“.

General Kalođera je 23. aprila 1975. obavio razgovor sa potpukovnikom Antom Ivanovićem, koji je tada radio u Centru za vojnu dokumentaciju i informatiku. On je izjavio sledeće: „Sećam se da mi je drug Šašić u to vreme izdiktirao kao stenografu belešku koju sam ja napisao i koja se odnosila na ovaj slučaj. Verovatno je primerak te beleške poslan drugu Iliji Kostiću. Koliko se sećam, ove spise je tražio Ćeća Stefanović i čim su iz Sarajeva stigli, kod nas nisu ni raspakovani nego su odmah ustupljeni Ćeći Stefanoviću, najverovatnije preko njegovog sekretara Pasete. Čini mi se da je ’Politika’ objavljivala neki feljton o četnicima DM, ali se ne sećam autora, no to ću pogledati u mojoj ustanovi i javiti“.

Istoga dana Ivanović je telefonom javio kako je utvrdio da je Politika počela da objavljuje feljton o Mihailoviću 5. avgusta 1961. i da su autori Gojko Banović i Krsta Stepanović: „Misli da su oni bili na službi u UDB-i za Jugoslaviju“. Kompletan materijal o zarobljavanju generala Mihailovića (verovatno I detalji o likvidaciji) bio je do sredine jula 1966. u kasi ranijeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove Svetislava – Ćeće Stefanovića, zajedno sa većom količinom druge dokumentacije, mahom interesantnog sadržaja za tadašnji politički vrh. Ova dokumentacija je nazvana „Posebna arhiva“. Osim dokumentacije sa suđenja generalu Mihailoviću, kod Stefanovića se od ranije nalazila i druga dokumentacija (operacija zarobljavanja i drugo o Mihailoviću). Ovo je bilo stanje do Brionskog plenuma leta 1966. godine i političkog sloma Aleksandra Rankovića, odnosno i samog Svetislava Stefanovića.

Komisija je našla zapisnik o sadržaju ove arhive, datiran sa 14. Julom 1966, kao i o njenom komisijskom zapečaćivanju. Uvid u ovaj dokument pokazuje da su u „Posebnoj arhivi“ bile sačuvane najraznovrsnije informacije iz partijskog vrha 1940–1960-ih, koje su predstavljale materijal od posebnog interesa za partijski i državni vrh SFRJ.28 O „Posebnoj arhivi“ koja je bila kod Stefanovića već 2. avgusta 1966. Izvestio je predsednika SFRJ Tita savezni sekretar za unutrašnje poslove Milan Mišković. On je naveo: „Kasa druga Pasete u kojoj se nalaze popisi pomenutih arhiva kao i „Posebna arhiva“ zapečaćena je još 14. VIII o. g. u dogovoru sa drugom P. Stambolićem; ključevi zapečaćeni u posebnom kovertu pohranjeni su u kasi kod Saveznog sekretara, s tim da se kasnije odluči koja će komisija pregledati pomenute materijale i gde će se dalje čuvati“. Deo ove građe bio je i materijal koji se odnosio na zarobljavanje generala Mihailovića, a koji je komisija videla. Kako nedostaju mnogi od materijala koji nisu vezani za Mihailovićev slučaj, već su KPJ/SKJ provenijencije, pretpostavljamo da je, pošto je zapečaćena, sadržaj ove građe komisijski analiziran i moguće uništen. Komisija je naišla na dokument Grupe za dokumentaciju i evidenciju II odeljenja SDB SR Srbije datiran 15. majem 1969. Reč je o izveštaju o uništenoj građi na osnovu usmenog zaključka užeg kolegijuma SDB RSUP Srbije, krajem avgusta 1968. Prema ovom izveštaju uništena je veća količina materijala, između ostalog i „kartoteka o neprijateljskim i na smrt osuđenim kolaboracionistima okupatora, primljena od SDB SSUP-a“. Konstatovano je da „nije isključeno da je prilikom ovih uništavanja materijala uništeno i druge dokumentacije, s obzirom da je povez materijala vršen bez razrađenog sistema šta se, kako i sa čime povezuje, da nije bilo grupisanja materijala po regionima, tematici, periodici, itd. Takođe nije isključeno da je u okviru „tzv. rasutog“ materijala uništen materijal koji nije pripadao kategoriji materijala za uništenje, zbog načina – brzina pristupanja eliminisanju materijala…“ O problemima arhivske građe general Kalođera je 19. maja 1975. razgovarao i sa Franjom Herljevićem, tadašnjim saveznim sekretarom za unutrašnje poslove:

„Zamolio sam druga saveznog sekretara Herljevića da poduzme što je potrebno kako bi se utvrdilo da li se spisi o kojima je reč nalaze kod organa unutrašnjih poslova. Savezni sekretar, drug Herljević, je primio ovo k znanju. Smatra da je potrebno poduzeti sve da se spisi nađu i vrate na svoje mesto u Centralnu arhivu vojnih sudova. Obećao je da će poduzeti sve što treba kako bi se utvrdilo da li su spisi kod organa unutrašnjih poslova, a ukoliko nisu, da se dobije potrebna informacija o njima. O rezultatima će me obavestiti“.

Franjo Herljević je ubrzo obavestio generala Kalođeru da ništa nije saznao u vezi sa spisima o generalu Mihailoviću, da se ti spisi ne nalaze u Arhivi Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, a da ih prema obaveštenjima koja je dobio nema ni u arhivama republičkih, odnosno pokrajinskih organa za unutrašnje poslove. Nastupilo je sedmogodišnje zatišje. General Marko Kalođera nije, međutim, odustajao od pokušaja da utvrdi gde se nalazi dokumentacija sa suđenja generalu Mihailoviću. Prva prilika za to ukazala mu se 15. januara 1982. kada ga je posetio Slavko Zečević, član predsedništva SR Srbije. On se interesovao za krivični predmet vojnog obveznika iz republičkih organa Srbije koji se nije odazvao na vojnu vežbu u vezi sa događajima na Kosovu i Metohiji iz prethodne godine. Kalođera je iskoristio priliku da od Zečevića zatraži informacije o tome gde bi se mogli nalaziti spisi o Mihailoviću. Tada se i pojavio prvi trag: Zečević je saopštio da se spisi o generalu Mihailoviću nalaze u „posebnom ormanu“ u kabinetu sekretara za unutrašnje poslove SR Srbije. On to zna jer je u prethodnom mandatu obavljao tu funkciju i prilikom primopredaje dužnosti sa Viobranom Stanojevićem spisi su ostali na istom mestu. Obećao je da će nazvati Stanojevića i reći mu da te spise vrati tamo gde im je i mesto – u Centralni arhiv vojnih sudova.32 General Kalođera se 1. Februara sastao sa V. Stanojevićem u njegovom kabinetu; pozvao se na razgovor sa Zečevićem i zatražio dokumenta. Stanojević je, međutim, negirao da bilo šta zna o tome, rekavši da ne veruje da se ti spisi nalaze u njegovom kabinetu, ali da će proveriti:

„Stekao sam utisak iz razgovora sa Stanojevićem da je njemu poznato gde su ovi spisi, ali je ovakvim svojim stavom verovatno želeo dobiti na vremenu“.

Pošto se Stanojević nije javljao, general Kalođera ga je tokom marta 1982. više puta zvao telefonom, „ali mi se uvek javljala njegova sekretarica tvrdeći da je drug Viobran odsutan“. Kalođera je zaključio da Stanojević izbegava susret sa njim, pa je 13. aprila 1982. o ovom problemu razgovarao sa generalom Nikolom Ljubičićem, tada saveznim sekretarom za narodnu odbranu:

„U mom prisustvu general Ljubičić je nazvao Stanojevića i zahtevao od njega da spise krivičnog dela Draže Mihailovića i drugih vrati odmah Vrhovnom vojnom sudu, odnosno Centralnoj arhivi vojnih sudova. General Ljubičić mi je saopštio da će nam predmet biti vraćen, pa ako bude nekih teškoća u vezi sa tim, da mu javim“.

Ni to, međutim, nije pomoglo – Viobran Stanojević niti je zvao, niti je vraćao predmet. Kalođera je ponovo zatražio intervenciju Nikole Ljubičića, ali je u međuvremenu Stanojević izabran za člana državnog Predsedništva SR Srbije, a republički sekretar unutrašnjih poslova postao je Svetislav Lalović. On je generalu Kalođeri obećao da će dokumentacija biti vraćena. To se i desilo 20. jula, kada je Dušan Stupar, pomoćnik republičkog sekretara unutrašnjih poslova, obavestio generala Kalođeru da će mu biti dostavljen materijal koji se odnosi na krivični predmet generala Mihailovića.35 Kalođera je primio građu 21. jula 1982. i konstatovao da su spisi bili „nekompletni, veći broj originala nema a umesto njih su prepisi ili ih uopšte nema“. Iz jednog dokumenta republičkog Sekretarijata unutrašnjih poslova od 22. jula 1982. vidi se da je ta građa prvo poslata Službi državne bezbednosti Srbije, odakle ju je 21. jula preuzeo Kalođera. General Kalođera i Miodrag Pavlović, radnik Arhiva SDB-a, konstatovali su da spisi po sadržaju imaju ukupno 970 rednih brojeva, a da nedostaju spisi na rednim brojevima: 1, 4, 5, 7, 14, 50–51, 287, 550–675, 684 i 685. Umesto lične beležnice generala Mihailovića, koja je zavedena pod rednim brojem 819, nalazio se samo njen izvod; u dokumentu pod rednim brojem 839 nedostajao je telegram broj 600.37 Tokom jula 1982. Marko Kalođera je prosledio kompletnu dokumentaciju u Sarajevo, u Centralni arhiv vojnih sudova, odakle je ona stigla u Beograd 1961. U dopisu predsedniku Vojnog suda u Sarajevu posebno je naglasio da spisi nisu kompletni, „već Vam vraćamo sve ono što smo nakon dugog i mukotrpnog traganja uspeli da sakupimo“. Tražio je da se ubuduće spisi nikome ne izdaju, pa ni službenim licima, bez posebnog odobrenja predsednika Vrhovnog vojnog suda. Spisi iz ovog predmeta sređivani su i arhivirani pune dve godine. Izveštaj o tome ostavio je 8. avgusta 1984. potpukovnik Miodrag Popović, pravnik u sarajevskom Vojnom sudu. Naglasio je da se ne može utvrditi šta sve nedostaje u dokumentaciji, a sigurno nedostaju spisi o dokazima krivice Slobodana Jovanovića, Božidara Purića, Momčila Ninčića, Petra Živkovića, Radoja i Živana Kneževića, Milana Gavrilovića, Konstantina Fotića, Dragomira Jovanovića, Tanasija Dinića, Velibora Jonića i Đure Dokića. Nekompletan je i stenogram sa sudskog procesa, nedostaju deo zapisnika o otvaranju glavnog pretresa, Mihailovićeva završna reč i deo zapisnika o odluci suda o krivici optuženih i izrečenim kaznama: „Sem toga, zapisnik nije u originalu, već u kopiji. I skoro svi ostali spisi su ili kopija ili fotokopija i to dosta slabog kvaliteta i očuvanosti. U spisima nedostaje optuznica, nema kompletne prvostepene presude, nema drugostepene odluke, kao ni dela spisa koji se odnosi na izvršenje smrtnih kazni. Nije moguće na temelju postojećih spisa utvrditi gde se nalaze originalni spisi ovog krivičnog predmeta“.

Pitanje gde je streljan general Mihailović službeno je u srpskoj javnosti prvi postavio narodni poslanik Mihajlo Marković (poslanik Srpskog pokreta obnove), na sedmoj sednici prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, održanoj 15. maja 1991. On je tom prilikom od srpske vlade zatražio odgovor na pitanja kada je i gde streljan general Mihailović i gde se nalazi njegov grob. Vlada (Ministarstvo pravde) zatražila je odgovor od Ministarstva odbrane, a ono je 6. juna akt prosledilo Vrhovnom vojnom sudu. Vrhovni vojni sud se obratio Centralnoj arhivi vojnih sudova u Sarajevu. Iz nje je 12. juna 1991. Dostavljena presuda iz 1946. godine. General Tihomir Stanišić, predsednik Vrhovnog vojnog suda, odgovorio je 19. juna 1991. Ministarstvu pravde da u postojećoj dokumentaciji „prema izjavi arhivara nema nikakvih podataka o izvršenju kazne“, ali nije odobrio uvid u spise, jer je za to bio potreban poseban zahtev. Ono što se može zaključiti iz ovog pregleda, jeste činjenica da je dokumentacija o zarobljavanju, isleđenju, suđenju i streljanju generala Mihailovića tokom decenija prema aktuelnom interesu bila pomerana iz jedne u drugu instituciju, rasparčavana, korišćena od režimu podobnih publicista, sklanjana u posebne kase i u celom tom toku njeni najinteresantniji delovi su nestali.

Kosta Nikolic, Bojan Dimitrijevic