MUSLIMANIMA
Bosne, Hercegovine i Staroga Rasa-Sandžaka[1]
Iako od istog stabla , iako iste krvi, iako istog jezika, pa i običaja, mi smo Srbi pravoslavni i muslimani u ovome ratu, u međusobnoj borbi, prolili više krvi i na zajedničkoj nam grudi zasejali više grobova nego dva najkrvavija neprijatelja. Danas se, na svršetku treće godine rata, jedni i drugi pitamo zašto smo tu borbu vodili i za čiji račun. Na prvo pitanje nemamo odgovora, pošto ta borba niti je imala smisla ni opravdana razloga, i ona će ostati samo kao jedna ružna stranica u našoj istoriji koju je najbolje da čim pre prevrnemo. Na drugo pitanje odgovor je jasan: sva je ta krv prolivena, sve su te brojne žrtve pale, i na jednoj i na drugoj strani, samo za račun i za korist trećega neprijatelja i pravosalvnih i muslimana.
Istina, bilo je odmah u početku plemenitih pokušaja da se ta borba obustavi: memorandum banjalučkih muslimana, upućen muslimanskim ministrima u Pavelićevoj vladi još u avgustu 1941. godine, zatim rezolucije sarajevskih, mostarskih, prijedorskih, tuzlanskih muslimanskih prvaka, primeri su svesti i građanske hranrosti. Nažalost, svi su ti pokušaji ostali glas vapajućeg, oni koji su imali računa da se naša međusobna borba nastavi do istrebljenja i jednih i drugih bili su tada i jači i veštiji.
Istorija se, vele, ponavlja, naročito ona teška i tragična. Jer isto onako kao što su Srbi pravoslavni od 1875 do 1878 godine vodili na Bosan. Krajini Krajiški, a u Hercegovini Hercegovački ustanak, i u Starome Rasu digli Babinsku bunu, da posle trogodišnje krvave borbe, dođe treći Austro-Ugarska i da okupira i Bosnu i Hercegovinu, a u Starom Rasu postavi svoje garnizone, predhodnice za dalje prodiranje na Istok, i da tek sada dođe do traženja i među Srbima pravosalvnim koji su tri godine ginuli, i među muslimanima koji su tu borbu Srba pravosalvnih često ometali, i da dođe do bratske sloge ne samo pri otporu protiv okupacije, već i kasnije, naročito u borbi za verske autonomije i pravoslavnih i muslimana, tako je to bilo i ovaj put. Pod kraj treće godine počelo je opšte trežnjenje.
I na Bos. Krajini, i u Sred. Bosni, naročito u Sarajevu, i u Posavini, kao i u Starome Rasu – Sandžaku, došlo je toplih i bratskih veza i saradnje između muslimana i pravosalvnih Srba, kao i između delova Jugoslovenske vojske i muslimanskih odreda za zajedničku borbu protiv zajedničkog neprijatelja. Primer za tu saradnju dala je Hercegovina, pod vođstvom Mustafe Pašića, rahmetli dr Ismeta Popovca, kao i Sarajevo sa herojom iz prošlih ratova rahmetli Fehimom Musakadićem i Hamdijom Čengiće u Ist. Bosni. Ali i sam narod gde nije bilo vođa da ga izvedu na pravi put, tražio je taj put i sam od sebe, i našao ga je po svom zdravom razumu. Primeri pojedinih sela i opština gde su se seljaci pravosalvni i muslimani sami sporazumevali za zajedničku odbranu svojih života, svojih porodica, svoje nejači i svoje imovine, ostaće potomstvu kao najlepši i trajni dokaz zdravih pogleda našeg seljačkog naroda i njegove uporne snage za samoodržanje. Ne sme se potcenjivati ni visoka uloga uleme, kao ni srednjeg staleža, trgovaca i zanatlija, na ovom teškom, ali po narod spasonosnom radu.
Putevi su utrveni, njima treba samo da se nastavi, i ja sam u tome smislu dao naređenja svima svojim komandantima na terenu. Oni će vas pozvati, odazovite se, svi će vam svugde pružiti ruku pomirenja, prihvatite je, bez straha i bez ustezanja.
Što se tiče budućeg položaja muslimana u obnovljenoj državi za koji se mnogi pitate, vi svojom današnjom saradnjom sa jugoslovenskom vojskom i borbom protiv zajedničkog neprijatelja udarate temelje tome svom položaju.
Ravnopravnost i jednakost pred svim zakonima koje ćemo zajednički stvoriti po načelima demokratije i parlamentarizma, sloboda građanska da svako može slobodno da kaže istinu i pravu reč, i usmeno i pismeno, u svemu javnom životu, sloboda verska da savko može slobodno da ispoveda svoju veru, sloboda imovinska da ono što pošteno svojim trudom zaradi bude zaista njegovo i zakonom zaštićeno, biće osnovne misli vodilje za koje ćemo zajedno da se zalažemo. Nevolje, su opšte i koje su u svome ratu došle do vrhunca, ali koje najviše pritiskaju onoga malog i slabog, onoga što uvek za zajednicu najviše daje i najmanje traži, biće nam zajedničke, sirotinja vaša biće i naša, brige vaše biće i naše. Zajedno ćemo ih brinuti i zajednički rešavati – društvena pravda biće nam jedna kao što nam je i Bog jedan.
Načelnik štaba Vrhovne komande
Jugoslovenske vojske,
Ministar Vojske, Mornarice i Vazd.
armijski đeneral
DRAG. M. MIHAILOVIĆ
