Titovi roditelji sahranjeni su u Kupincu kraj Jastrebarskog, ali Tito njihov grob nikad nije posjetio

O Brozovu životu, iako je riječ o najistraživanijem južnoslavenskom političaru svih vremena, i danas postoje mnoge nepoznanice. Hrvatska javnost uglavnom, primjerice, ne zna da su njegovi roditelji sahranjeni u Kupincu, mjestu koje je najpoznatije po Vladku Mačeku, te da Tito nikad nije obišao to mjesto… Ta priča, o kupinečkom grobu, zapravo podgrijava one najveće teorije zavjere o Brozu, koje tvrde da on i nije bio zagorski seljak nego ruski plemić ili dijete austrijskoga grofa…
Jer, zašto nikad nije bio na grobu svojih roditelja, ali i svog djeteta… Prije više od 90 godina, u mrkloj noći, na kupinečkom groblju dvojica muškaraca kopala su malu raku – dovoljno veliku tek za kovčežić, netom izrađeni dječji lijes. Nisu strahovali da će ih itko otkriti, cijelo je selo spavalo. Seljak Franjo Bistrica pomogao je prijatelju izraditi kovčeg i sad s njim kopa raku na groblju. Godina je 1920. Dvojica muškaraca sahranjuju tek dva dana starog dječačića, sina Franjina prijatelja – Josipa Broza koji će kasnije u cijelome svijetu postati poznat pod nadimkom Tito. Dječaka nisu mogli legalno sahraniti. Nije bio kršten, a župnici nisu dopuštali da se nekršteno dijete sahrani na groblju. No Tito se nije dao spriječiti. Sahranio je sina, ali nije obilježio njegov grob.

Prelistavnje knjige smrti moguće je klikom OVDE koji vodi direktno na onljan “Knjigu streljanih”, kao i na sajtu Državne komisije za tajne grobnice i sajtu izložbe “U ime naroda”.
– Ovo je dokument koji bi u svakoj normalnoj zemlji predstavljao epohalno otkriće i mnoge učesnike zločina izvela pred lice pravde. U Srbiji je prošlo sasvim nezapaženo. To je najveće otkriće Državne komisije za tajne grobnice. Likvidacije na desetine hiljada ljudi posle Drugog svetskog rata nisu učinjene na reč, nisu rađene iz anarhične osvete već po detaljnom planu koji je podrazumevao kvote i striktnu metodologiju sa preciznom evidencijom. Ovo dokazuju mnoge knjige streljanih za svaki okrug i spiskovi streljanih za svako selo u Srbiji koji su radili organi OZN-e. Uglavnom, na osnovu njih urađen je detaljan popis žrtava za sada njih 59.912, koji je dostupan na internetu – kaže za “Blic” nekadašnji sekretar Komisije istoričar dr Srđan Cvetković.
On podseća da je veliki deo tih dokumenta sačuvan u arhivi BIA i napominje da ovakve detaljne evidencije nisu pronađene u Sloveniji i Hrvatskoj, gde su takođe postoje komisije za komunističke zločine.
Dokazi o daleko većem broju žrtva sklonjeni
– Može se reći da je to jedinstven sačuvan dokument u komunističkoj Istočnoj Evropi. Nažalost oko 30 odsto ovih knjiga je sklonjen iz arhiva tajne policije. Tih knjiga nema za Beograd, Šabac i Kragujevac i ukoliko one budu probnađene broj popisanih žrtava bio bi znatno veći. Među ubijenima je velika većina nevih ljudi, ali ima stvarnih sradnika okupatora. To je namerno tako rađeno – objašnjava Cvetković.
Tek 29. aprila 2010. Vlada Srbije je donela odluku o skidanju oznake poverljivosti sa spiskova osoba streljanih bez suđenja. Nakon tog datuma, članovi Komisije su dobili priliku da pretražuju arhive, pa su tako u arhivi BIA pronašli naredbu 1253 od 18. maja 1945. kojom tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova Jugoslavije propisuje da lokacije svih grobnica “narodnih neprijatelja” postanu tajna.
Prema dokumetima do kojih je došla Komisija streljnja su bila planska, po direktivama i odlukama tadašnjeg vojnog i partijskog vrha uz postojanje detaljnih spiskova političkih i klasnih neprijatelja koje treba likvidirati.

Postupak rehabilitacije Nikole Kalabića, predratnog načelnika katastarske opštine u Valjevu I rezervnog inžinjerijskog potporučnika Kraljevske jugoslovenske vojske, ratnog komandanta Gorske (kraljeve) garde I majora JVuO, vodi se pred Višim sudom u Valjevu, kojem predsjedava sudija dr Dragan Obradović. Na ročište zakazano za 9. februar 2017. godine pozvan je istoričar dr Bojan Dimitrijević, koji treba da da iskaz o arhivskoj dokumentaciji vezanoj za ovu ličnost.
Dr Bojan Dimitrijević je još 2009. godine u časopisu Istorija XX veka, broj 2/09 zajedno sa kolegom dr Kostom Nikolićem objavio članak pod naslovom “Zarobljavanje I streljanje generala Dragoljuba Draže Mihailovića 1946.” u kome su tretirana nova dokumenta pronađena u arhivu BIA I na osnovu kojih su pomenuti istoričari izveli zaključak da je “verodostojna verzija prema kojoj je general Mihailović zarobljen od strane grupe Odelenja za zaštitu naroda (OZN) za Srbiju uz pomoć Nikole Kalabića.”*
Na osnovu njihovih istraživanja I dvdesetogodišnjeg rada na terenu, istoričar Predrag Ostojić objavio je istorijsku studiju “Zarobljavanje generala Mihailovića” (2010-2015, četiri izdanja), koja je do sada dala najprecizniji prikaz operacije zarobljavanja generala Mihailovića od strane grupe pripadnika OZN , a uz pomoć majora Kalabića.
Predrag Ostojić je, između ostalog, poredeći izjave učesnika događaja sa terena, sa raspoloživim depešama na relaciji Beograd (Ranković) – Višegrad (Kapičić – Bojanić – šifra “Marjan) – teren (“grupa za hvatanje Mihailovića”), vrlo precizno, iz dana u dan rekonstruisao operaciju “hvatanja generala Mihailovića,”
Zahvaljujući njegovoj ljubaznosti, savremenaistorija je dobila nekoliko članaka koji dotiču ovu problematiku u koju su zaštitnici lika I djela majora Kalabića u nedostatku dokaza uključili I sudove u Valjevu, prvo Osnovni , pa sada I Viši sud.
U prethodnom članku analizirana su dva dokumenta, koja se odnose na prisustvo grupe za hvatanje generala Mihailovića ( I majora Kalabića) na terenu, januara, februara I marta 1946, godine. Ovaj put objavljujemo još jedan članak, koji se bavi analizom “navodnog pisma” majora Miloša Markovića, koje je objavio švajcarski lokalni list Žurnal Diverdon 16. avgusta 1946., a koje su zaljubljenici u lik I delo majora Kalabića spektakularno isticali kao krunski dokaz njegove nevinosti u slučaju izdaje generala Mihailovića.
____________________________________________________________________________
*Kosta Nikoilić I Bojan Dimitrijević, “Zarobljavanje I streljanje generala Dragoljuba Draže Mihailovića 1946.”, Istorija XX veka, broj 2/2009, str.13.; Predrag Ostojić, Zarobljavanje generala Mihailovića, IV izdanje, Dabar, Dobrun 2015,str.23.

uvođenja gregorijanskog kalendara u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca u januaru 1919. Nova godina se proslavlja pre Božića.
Pre Prvog svetskog rata, i srpska država i crkva Božić su proslavljale 25. decembra po starom, julijanskom kalendaru. O tome svedoče i naslovne strane „Politike” iz tog perioda. Tako su, na primer, u prazničnom trobroju našeg lista od 24, 25 i 26. decembra 1910. objavljeni prigodni božićni tekstovi, a uz tradicionalni pozdrav „Hristos se rodi” svim čitaocima i čitateljkama praznik je čestitalo uredništvo „Politike”. U istom broju, objavljena je i reportaža o pripremama za proslavu Božića na dvoru kralja Petra Karađorđevića. Navodi se da se „kralj Petar sprema da dočeka praznik isto onako kao i njegovi podanici”.
U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca novi, gregorijanski kalendar uveden je u januaru 1919. godine, Zakonom o izjednačavanju starog i novog kalendara. Propisano je da u čitavoj državi na dan 15. januara 1919. godine po julijanskom kalendaru prestaje da važi stari kalendar i da se danom 28. januara 1919. uvodi računanje vremena po „novom“ kalendaru. Budući da Srpska pravoslavna crkva ovaj kalendar nikada nije usvojila, 1920. Nova godina je prvi put proslavljena pre Božića.

Повод за овај текст је обиљежавање дана ослобођења Рогатице у Првом свејтском рату, као дана ове Општине.
Наиме, обиљежавајући 27. септембар (1914) као датум ослобођења Рогатице од Аустро-угарске окупационе власти општина Рогатица је недвосмислено показала да је слобода као највећи човјеков идеал дубоко у корјену народа Рогатичког краја. Ослобођење Рогатице у Великом рату фактички је прво ослобођење народа овог краја од 450 годишњег ропства под Османлијско-турском и Аустро-угарском влашћу.
Оно што овом приликом желимо да истакнемо је сам датум ослобођења Рогатице у Првом свјетском рату. Расположива документациона необјављена и објављена грађа (као што је вишетомно издање Главног ђенералштаба Српске војске „Велики рат Србије за ослобођење и уједињење…“ „Операције Црногорске војске у Првом свјетском рату“) мемоарске и дневничке биљешке ђенерала Драгутина Милутиновића или капетана Мила Кењића, недвосмислено показују да је Рогатица ослобођена 17. септембра 1914. године, значи 10 дана раније.

Živomir R. Podovac, generalštabni pukovnik

Okrug kruševački čini teritorija sledećih srezova: trstenički, kopaonički, rasinski, župski, ražanjski. Stanovništvo Okruga kruševačkog, znalo je u potpunosti, da im se dolaskom komunističkih snaga i vojnih vlasti – dobro ne piše. Iz jednostavnog razloga što je opredelenje 99,5% stanovništva bilo tradicionalno – lojalističko. Vojno sposobno stanovništvo je vojničku Zakletvu položilo Kraljevini Jugoslaviji i njenoj Vojsci. Već skoro jedan vek na izborima glasaju za demokratske stranke i partije. Sada dolazi samo jedna – komunistička. Ratna 1945, najteža je godina za Okrug kruševački. U toj godini stanovništvo Okruga podnelo je naveće žrtve. Kao ni u jednoj kada je Okrug bio pod fašističkom (nemačko – bugarskom) okupacijom. Na delu je ko¬munistička represija u sprovođenju „komunističke revolucije“ i obračun sa „kontrarevolucijom“. Otuda logor ‘Bagdala’ – logor na otvorenom . Nemci nisu, tokom celog rata, imali ni jedan takav logor na tlu Kraljevine Jugoslavije. Logor ‘Bagdala’ krcat je zarobljenim vojnicima, podoficirima i oficirima JVuO i „reakcionarima“.
Štab Vrhovne komande Jugoslovenske vojske Kraljevine Jugoslavije (ŠVK JVKrJ) naredio je vođenje Gerilske operacije Srbija, na prostoru koji su posle prolaska snaga Crvene armije SSSR-a, zaposele snage komunističke NOVJ. Osnivaju se dve vrste jedinica: Gerilske snage i Pokretne snage JVuO. Osnovni cilj gerilsko – komandoskih dejstava je „zaštita Srpskog naroda od komunističkog terora koji besni po celoj Srbiji“ od oktobra 1944. Nosilac gerilske borbe u Okrugu kruševačkom, osim Sreza ražanjskog, je Rasinsko-toplička grupa gerilskih odreda, osnovana naređenjem Komande Rasinsko-topličke grupe korpusa (Rasinski, Jastrebački, Toplički korpus). U Srezu ražanjskom dejstvuju Gerilske grupe Razanjske brigade, bivšeg Deligradskog korpusa.
Ključne reči: Gerilske snage, Pokretne snage, trojke, bataljon, brigada, korpus, Jugoslovenska Vojska u Otadžbini; nemačka, bugarska, NO (JA) vojska; OZN, UDB; Crvena armija, proboj, gerilska borba; kontrarevolucija, represija, teror.

Tito u Foči 1942.

Tema Titova (zlo)upotreba srpskih dobrovoljačkih jedinica u Istočnoj Bosni 1942. godine je samo deo “priče” o metodama kojima se služio vođa komunističkog pokreta kako bi ostvario cilj nasilne promene vlasti i zavođenje komunističke diktature u Jugoslaviji po uzoru na SSSR.
Rad se ne bavi suštinom početka građanskog rata u okupiranoj i podeljenoj Jugoslaviji, komunističkom ideologijom ili pokušajem nacionalnih snaga da nastavkom pružanja otpora okupatoru i ne priznavanjem kapitulacije nastave kontinuitet i daju legitimitet mlađanom kralju i izbegličkoj vladi da zajedno sa saveznicima nastave borbu protiv nacističke nemani, koja je u to vreme gutala države i narode Evrope.
Tema rada je ograničena i vremenski i prostorno i dešava se na području Gornjeg Podrinja 1942. godine, kada je i otpočeo sukob u, do tada, jedinstvenom ustaničkom pokretu u istočnom dijelu Bosne. Rad se bavi sudbinom običnih ljudi u surovom vremenu rata i njihovom borbom za opstanak.
Na primeru srpskih dobrovoljačkih odreda najbolje se može videti Titova namera i lukava igra, koja je za posledicu imala razdor u srpskom pokretu otpora protiv ustaške i okupatprske vlasti.
Posledice takve igre bile su pogubne po srpski narod, a tek mnogo godina kasnije, posle burnih događaja koji su usledili tokom raspada Titove SFRJ, one su sagledive u realnim okvirima.
Na žalost mnogo je onih (čak I ljudi koji se bave naukom), koji još uvek ne mogu ili neće da prihvate argumente I činjenice i koji žive u posleratnom narodno-frontovskom I akcijaškom vremenu sanjajući vođu u maršalskoj uniformi, kako ih na belom konju, u mercedesu pulman 600 Ili na “Galebu” predvodi na putu u nekakav komunistički raj:
-gde postoji lek protiv smrti; gde ogromne mašine peglaju brda pretvarajući ih u plodne ravnice; gde ljudi rade koliko hoće i uzimaju koliko im treba; gde nema novca, jer on postoji samo u trulom kapitalizmu; gde čovek digne ruku da bi voz stao I vozio ga besplatno; gde su svi jednaki I srećni, a sreći nema kraja…
Predrag Ostojić, je obrađujući ovu temu, koja u istorijskoj nauci nije dovoljno istražena, želeo da ukaže na jedan bitan moment, u vremenu prelomnih događaja 1941-1942 u srpskom ustaničkom pokretu, koji će ga dodatno podelti I pocepati, što će za posledicu imati srpsko-srpski sukob nezapamćen u istoriji ovog naroda, čije posledice se (I te kako) osećaju I danas.

www.savremenaistorija.com

Redakcija zahvaljuje prof. Ostojiću na ustupljenom tekstu!